Чему то мучно учење о човековој грешности

Драги пријатељи,

човек који себе сматра грешником, који је смирен, а то значи који себе са намером унижава у својим мислима и ставом, постаје отворен за Божије благодатне силе, располаже са много већим потенцијалом од потенцијала његове природе, улази у мистични контакт и молитвену комуникацију са Богом која доноси многоструку корист сваке врсте за човеково биће.

Дакле, човек долази у контакт са закопаним духовним благом до ког  се може доћи само кроз ментални став смирења тј намерног самоунижења и може постићи неупоредиво више него онај који располаже само својим ресурсима, који себе затвара у ограничено СЕБЕпоуздање, уместо у уђе у безгранично БОГОпоуздање. У Библији пише “Све могу у Христу који ми даје моћ“ дакле не по нешто или само то или ово, већ СВЕ.

Детаљније у видеу;

Хришћанско учење о човековој грешности

Драги пријатељи,

често можемо чути модерне учитеље разних тзв. духовности да је хришћанско учење о грешности човекове природе негативно за модерног човека, да га унижава и не дозвољава активан раст и преко потребну самоувереност.

Са друге стране, познаваоци јапанске културе знају да је удељивање комплимента просечном јапанцу нешто чему се он не радује, јер је скромно самоумањење важан део њиховог живота. Опет знамо да не постоји област људске делатности у којој нећете пронаћи неког врло успешног јапанца или јапанку, а они нису толико велика нација као Русија или УСА да би то било уобичајено

Како је могуће имати такав успех у скромности и намерном самоумањењу? Да ли је самоумањење заиста позиција слабости,да ли је учење о грешности човекове природе начин контролисања и намерног унижавања човека или нешто сасвим друго, што површни западни човек на успева да схвати.